Žlica iz livog džepa kapota

Ja na peškariju, Bati-Mura iz peškarije.
– A di si pokoro materina?, vičin u sav glas.
– Da di? U Amerki!, otkopča Bati-Mura kaput, izvadi iz džepa žlicu, uzdiga je do veličanstva u arju, i za reći, onako, po našu, do neba i zapiva:
– Amerika i Engleska bit će zemlja proleterska.
Prihvati san i ja pismu. Proletersku.
– Bati-Mura je tica nebeska. Niti sije, niti žanje a blaguje – gromko će ovi, ka da je na pozornici, na mitingu sindika od države.
– Voldir, zemlja u Hrvata – šoto, a Bati-Mura u raju ovozemaljskom?
– Govoriš Pisniče ka da čitaš Sveto pismo.
– Olaala! Pa kad si zagazi na utabane rajske staze, pridlažen da nan budeš vođa. Komanda! Ti zapovidaš, puk u posluhu, Božja mana pada sa nebesa u označeni orarij, nami je samo zapivati, onu za Dom priskoči, ne radi ovog i onog, nego radi Brazila. Ovi beskućnici, bezbožnici, ovi šete- bandjere ukinuli bi nam i televizijski prijenos.
– Bravo štovani poeta. Maaa, jedino mora se poštovati orarij. Podne, nebo u ćarini i Božja mana pada tiho na P’jacu de šinjori, na Trg pet bunara, Forum, ako je bonaca i na orgulje, priko mosta – mola ća.
Pasali smo svi banci. Ribe friške, za friški takuin. Najskoli merikanski.
– Ajmo, ka šjor Bati-Mura, zaslipila me ona žlica iz tvoga livog džepa kapota. Sva u sjaju, blišti ka zvizda repatica na ćaromu nebu.
– Fala dragome Bogu da i ti imaš zeru pameti u ovome zneveranomu vrimenu. Da žlica? Blišti? Ova moja žlica ti je povisni unikat. Od Austro- ugarske fanterije. Pasala je, kako tumače stručnjaci, barenko milijun do dva milijuna usta, i to, bravo, usta u gladnoći. Bila desetak puti na reparaciji, od kovača do zlatara. Ova žlica, – razgrnu je Bati-Mura kapot, žlica zbilja u svojin sjaju, – eee, nije ovo, moj kumpanjo, obična grabilici. Lopata od udarne brigade. Dok meni nje u livin džepu nima gladi, ni kuge, ni rata. Va – ben? Ovo rata, toga nan ne fali. Iii, ovo… Ova žlica otvara svaka vrata. Da kračun?! Dobrodošla je i u Malo Misto, Kornat, i kod Skoblara, Dva ribara, Kod Stipe, u reštoran Kaštelo, Kancona, Brušketa, Arsenal… Diš’ više u brojenju, i priko mosta.
– Socijala(?!)
– Ova žlica ti je, karo mio omo, socijalizam u naturi.
– Ne kapiran.
– E! Da ne kapira? Pa kad si mona od čovika. Sve moje, i stan, koćeta, špaheri i frižideri, televizija i banka nacionale, sve je stalo u ovu pozlaćenu žlicu. Kad bi razbojnici znali za nju, maaa što su trezori od banke, vridnija je od najvećeg tankera, osmokatnog kruzera…
– Bašta!- reka san, nako…
– Bašta?! Ti ćeš od sad, a danas je treći dan po Božiću, sveti Ivan apoštol i evanđelist, e ti ćeš ovoj žlici persirati. Že vero?
– Na zapovijed!
– Eee, bravo! Svaki dan je u gradu Zadru neka fešta, najskoli ovih dana prid Božić. Bili su ti ranije izbori za ovo i ono, pa referendumi, onda su ti fešte i kolede do Nove godine. Onda su ti sv. Tri kralja što dari nosu. Neće valjda i oni zaobići Lipu našu. Onda su ti maškare i karnevali. U Čistoj sridi veli je grih činiti post i nemrs kad smo u postu i nemrsu po cilo godište.
– Štop! Grišiš!
– Mogu ja grišti, e, maaa moja žlica nima lovostaja.
– Lipo reče naš svit: Bravura je živit brez laura.
– I ti bi, e ti buzdo od čovika, ti bi Bati-Muru u smrtni grih. Na rabotu? Po’ milijuna svita je na burzi, one pizdarije što smo tlapili o božjoj mani – mola ća, i zaboravljaš da je moja žlica kula svetilja. Lanterna.
Neznan zašto san iša priko mosta.
Bati-Mura poljubi je žlicu, metnuo u džep i tiho pivajući krenuo ka trgu.
Šoto-škrito
Šjor Vice od butige Kalelarge