Ćaća u meni nikad ne umire

Kada su ljudi iz kolone povikali „Zgazi čovjeka” šofer je zakočio i to baš na ćaći. Ne, ne, nema mu spasa! Ljudi, koje li tragične slučajnosti: Kamion je vozio dečko koji je jučer svratio u Krnezu i imao namjeru kod njega biti na fešti

U Krnezi se, od davnina, slavi fešta  Gospe od Sniga.  Prema legendi, 5.  kolovoza, i ovo područje bilo  je zahvaćeno snijegom. Sve je  moguće. Priroda je nepredvidiva. Ljudski rod misli da će  se priroda ponašati po diktatu  čovjeka i da se ona treba njemu prilagođavati, a ne on  njoj. Upozorenja su svakodnevna i jasno vidljiva – tko je  tko? Tko čovjek, a što priroda? I – tko ili što izvlači  deblji kraj!
Naši su uvijek puno držali  do ove fešte. Tog dana u našoj  je kući znalo biti i do dvadesetak gostiju. Fešta Gospe  od Sniga, 1963. godine, trebala je u našoj kući biti organizirana nešto drugačije  nego drugih godina. Nekoliko uglednih ljudi iz Zagreba  trebalo je doći na svetkovinu.  Među njima je trebao doći i  Ante Nino Maštrović sa suprugom i djecom. Želja gostiju iz Zagreba bila je što više  i bolje doživjeti Krnezu i njenu prirodu. Zbog toga je otac  odlučio da se janjac ne peče  kod kuće nego na livadi niže  Krneze. Fešta je ispala super.  Gosti su, uistinu, doživjeli sve  čari krnezarske prirode. Snimljene su brojne fotografije.  Bilo je dosta šale, ali i sjećanja  na ratne dane. Pjesma se orila  do u noć. Bilo je, jednostavno, nezaboravno.
Meksičke pjesme iz  šezdesetih
Tog dana u selo je, motorom, oko jedanaest sati navratio i jedan dečko. Bio je  obučen u crnu kožnu jaknu.  Raspitivao se za kuću, kako  reče, njemu najdražeg čovjeka. Rekao je da zajedno  rade na cesti Pag – Posedarje  te da je iz Islama.  Susjedi su  mu rekli da je tražena osoba  na livadi, da tamo peče janjca  jer očekuje goste iz Zagreba.  Dečko je sjeo na motor i napustio selo. I, tako je svečarski proslavljena Gospa od  Sniga te 1963. godine. Fešta  je završila. Sutradan je osvanuo ponedjeljak, prvi radni  dan u tjednu. Otac je s još  nekoliko Krnezara rano ujutro išao raditi na gradilište  Vojne pošte 4416 Split. Gradila se asfaltna cesta Pag –  Posedarje. Toga dana cestarski radovi su se odvijali kroz  selo Jovići. Ja sam imao zadatak rano ujutro odvesti kobilu Doratu na ispašu, a oko  jedanaest sati izjutra dovesti  je kući. Kako nismo imali  ručne satove, orijentirali smo  se po veličini hlada na lastavici od kuće i to dosta precizno. Već je bilo vraški ugrijalo i muhe su se u povećem  broju rojile oko Dorate. Procjenjujem, po hladu na lastavici od kuće, da bi moglo  biti jedanaest sati. Zajahao  sam Doratu i putem uz krnezarsku jarugu krenuo prema mostu. Tog ljeta vladala je  velika suša. Jaruga je već davno presušila. Samo na desetak lokacija gdje je bila veća  udubina u potoku bilo je vode  za napojiti stoku. Žabe su se,  kao nikada do tada, dale u  svoje kreketanje. U jednom  bunaru ugledam bjeloušku  kako prikriveno vreba žabu.  Da bi i sam razbio monotoniju i dao živost žabljem i  ptičjem pijevu, iz sveg glasa  sam zapjevao meksičku pjesmu: „Okolo kaktusa agava,  polegla suva trava….” i nakon  toga „Jedna gitara s pjesmom  reći će o meni sve što zna…”.  Te godine bile su u modi meksičke pjesme. Pjesma se prolama krnezarskim poljem.  Glas me dobro služi. I tako,  jašući i pjevajući stižem na  most. Od mosta do Krneze  Dorata će odraditi svoj najbrži galop. Prašina će se za  njom dizati i brzo nestajati.  Na kamenom dijelu ceste iz  kopita će iskre sijevati. Krnezari su na to navikli. A,  stare babe kada to vide pomole se za moje zdravlje. Ja  im na tome svaki put zahvalim i napravim po koju uslugu.
Tužna obavijest
Upravo kada sam stigao na  most i otpjevao zadnju kiticu  meksičke pjesme, susjeda  Zdenka mi reče: „Jurček, ne  pjevaj! Ćaća ti je stradao. Malo prije su svi tvoji otišli vojnim kamionom u Zadar”.  Upitam susjedu kako je stradao, ali nije znala. „Samo,  znam da nije dobro” – rekla  je. Odmah sam sjahao, desnom rukom uhvatio Doratu  za vrat iza ušiju i zamišljeno  počeo razmišljati kako je mogao stradati? Ne znam točno  na kojem poslu je toga dana  radio. Pomislih – možda je  susjeda dobila pogrešnu informaciju. Zna se da je on  izuzetno dinamičan i posebno  spretan. U četrdeset i trećoj  je godini. Kako sada ova  tužna vijest? Ne, ne! To nije  istina! Ako mi netko putem  ne potvrdi ovu ružnu informaciju držat ću da je pogrešna. Prolazim pored staje  babe Stoje po nadimku Kraljice, a ona mete dvorište ispred staje. Kada me je ugledala tugaljivim glasom progovori: “Dite moje zlo se lako  dogodi …” Dakle, prva informacija je istinita. Doratu  sam smjestio u štalu. Magarac  po imenu Vlatko je bio ispred  štale te sam i njega uveo u  štalu. Onda sam ušao sam u  dvorište kuće, a u kući nikoga.  Otišao sam do konobe i sjeo  na stolac. Prekrižio sam ruke i  pognute glave razmišljao. O,  Bože koju će mi vijest donijeti  iz grada? Neka donesu svaku,  a ne onu da je u smrtnoj  opasnosti. Kako na zidu od  konobe, tik do susjednog dvorišta, ima mali prozorčić, navirujem se i po glasu čujem da  kod strine Milke dolazi Stoša  Katića. Pita ona Milku „kako  se je to dogodilo i to njemu  koji je jako spretan”, a Milka  će njoj: „ Sestro mila, njih je  desetak išlo u koloni uz cestu.  Iz suprotnog pravca naišao je  kamion „PRAGA”. Kako je  on bio prvi u koloni, kamion  ga je zakačio karoserijom,  zaokrenuo ga i tako je dospio  pod kotače. Kada su ljudi iz  kolone povikali „Zgazi čovjeka” šofer je zakočio i to baš  na njemu. Staklena boca koju  je nosio u zobnici probila mu  se kroz bubrege. Kukove i  noge mu je smrskalo i u papar  pretvorilo. Ne, ne, nema mu  spasa! Kamion je vozio dečko  koji je jučer svratio u Krnezu i  imao namjeru kod njega biti  na fešti”. Strina Milka je kasnije prolazila pored našeg  dvora i zvala me kod njih.  „Dođi kod nas. On je jak. On  će to preboljeti” – govorila mi  je. Znam da me želi ohrabriti  – pomislih. A, ne zna ona da  sam ja kroz prozorić od konobe iz njenih usta čuo pravu  istinu. Zahvalio sam strini i  otišao u štalu do Dorate i  Vlatka. Kada sam ušao u štalu sjeo sam na kamen i sagnuo  glavu razmišljajući kakvu će  mi mater i braća donijeti  tužnu vijest sa zadarske kirurgije. Bio sam uvjeren da će  mi donijeti onu najtužniju.  Dorata i Vlatko, od kada se  poznajemo, nisu me nikada  takvoga vidjeli. Neobično za  njih. Kada sam ušao u štalu  nisam ih veselim glasom oslovio. Nisam ih pomazio po  vratu. Nekoliko minuta su me  promatrali onako snuždenog,  prišli mi i njuškama me počeli  gurati da ustanem. Nakon toga su me nježno ustima hvatati za ramena s namjerom da  me podignu. Kada su vidjeli  da ni to ne ide naslonili su  glave na moja ramena sa  željom da sa mnom podijele  tugu.
Loše postupanje sa  životinjama
Doratu sam jahao još od  svoje pete godine. Vlatka sam  doveo u našu kuću kada je  imao dva mjeseca. Zbog jedne, za Doratu ružne prigode, ona me je toliko zavoljela  baš onako kako čeljade zavoli  drugo čeljade. Jednoga proljetnog dana otac je posudio  Doratu susjedu za odvesti  stajski đubar u polje. Tada  sam imao sedam godina. Nalazio sam se u našem dvorištu  kada sam, odjednom, čuo viku, neku neobičnu lomljavu i  rzanje Dorate. Istrčim iz dvorišta i vidim ružan prizor. Susjed nemilice šiba kandžijom  Doratu. Ona, onako upregnuta, propinje se na zadnje  noge. Brzo sam potrčao prema Dorati. Susjedu sam  neočekivano istrgnuo  kandžiju iz ruke, nekoliko puta ga opleo po leđima i kamenjem utjerao u kuću. U  tren sam otkopčao Doratu od  kara i onako svu drhtavu odveo u štalu. Lijepo sam je  istimario, dao joj zobi i pustio  da se odmori. Puno puta bi mi  otac znao reći: „Ako Dorata  kada je upregnuta ne krene  od prve, znaj da nešto nije u  redu s odorom”. I, zaista! Ispod komoće ostao je metalni  dio odore. Svako povlačenje  značilo je zabijanje metala u  Doratin vrat. Kada se je susjed požalio ocu na moje postupanje, otac me ukorio i  rekao kako mi ne zamjera što  sam ga kandžijom opalio jer  je mogao upropastiti Doratu,  ali je naglasio kako ga nisam  trebao kamenjem otjerati u  kuću. Bilo kako bilo, od tada  otac nikada nije posuđivao  Doratu susjedima koji nisu  imali konje, bez sebe ili mene.  Znao je reći: „ Oni nemaju  konje i ne znaju s konjima  postupati”. Od tada, kada bi  se nalazio na livadi ili ravnici,  kada ne bih mogao zajahati  Doratu, ona bi do zemlje sagnula glavu. Ja bih iza ušiju  zakoračio i ona bi me digla  uvis, a ja bih po vratu dopuzao na mjesto za jahanje.
Oproštaji od ćaće
Začuo sam zvuk kamiona.  Napustio sam Doratu i Vlatka i ušao u dvorište sačekati  mater i braću. Ulazeći u dvorište, materino lice mi je već  sve reklo. Pitam, kako je?  Ona je samo rekla: „A, kako  dite? Pitao je za tebe. Rekli  smo mu da si bio u polju i da  vjerojatno ne znaš što se dogodilo”. Sutradan sam ga išao  posjetiti. Kada sam ušao u  bolničku sobu vidio sam da je  sav isprepleten brojnim sondama. Bojažljivo sam se približio krevetu. Otvorio je oči,  nasmiješio se i rekao: „Juriša,  došao si me posjetiti! Jesi li  sam došao? Pitao me za poljske radove, Doratu, Vlatka,  družinu… Bože, govori razborito i veselo kao da mu se se  nije ništa dogodilo. A ono,  polovica tijela izvan životne  funkcije. Koja li je to snaga u  njemu? Četiri dana su prošla  od ove tregedije. Kada se mater vratila iz bolnice rekla mi  je kako bi ćaća sutra nasamo  želio razgovarati sa mnom. Iz  materinog glasa sam osjetio  da bi to mogao biti oproštajni  razgovor. Sutradan, oko dva  sata poslijepodne, ulazim u  bolničku sobu. Odmah me  ugledao i uz smješak progovorio: „Juriša, senjski arambaša, došao si”. Ja stišćem  zube, ne dam suzama na oči.  Silim lice da mi izgleda veselo. Kažem – „došao sam”!  „Sidi na krevet do mene, da  malo popričamo” – veli on.  Pita me za novosti u Krnezi.  Raspituje se za susjede… Gotovo sat vremena smo razgovarali o svemu i svačemu.  Sav razgovor se odvijao u jednom veselom tonu, onako –  kao da je prebolio običnu gripu. „Nego, znaš što Juriša –   reče on. – “Ujutro ja odlazim  na drugi svijet. Puno, puno  toga si naučio sam raditi. Pripazi na Doratu. Škola ti je  najvažnija. Sada ćeš u osmi  razred. Ocjene trebaju biti  odlične, zbog lakšeg upisa u  srednju školu. Školu odaberi  sam. Polje, koliko se stigne  uraditi. A i društvo ne zaboravi”. Pruži mi ruku.  Smješak mu na usnama. Tako  čvrsto mi je stisnuo ruku kao  da je najzdraviji. Ja stišćem  zube, ne dam suzama. Zagrlili  smo se i izljubili. Dok sam  izlazio iz sobe, nekoliko puta  sam se okrenuo. Kako se  okrenem i pogledam ga, on  smješkom odobrava moj  odlazak. Ne znam kako sam  izašao iz kirurgije. Po izlasku  sam se zaklonio iza prvog grma da me netko ne vidi i  isplakao se. Govorim sebi „do  zadnjega dana, sve je pratio,  svaku riječ konzilija odgonetnuo. I, zna kada će mu isključiti uređaje”.
Lažna obećanja
Drugi dan obavljena je  sahrana. Bio je zaista veliki  sprovod. Vojna limena glazba  je svirala. Na oproštaju je  nekoliko visokih vojnih  dužnosnika održalo govor,  onako po vojničku, strogo  protokolarno. Sve u znaku  „najbolji radnik” … Djecu  pokojnoga “naša armija” nikada, nikada neće zaboraviti!  Financijski će ova Armija pomoći familiju i školovati djecu…
Sine Ivane, više puta kada  sam išao u srednju školu pisao sam molbu na adresu VP  4416 Split da mi pruže financijsku pomoć. Isto sam  ponovio kada sam pošao na  studij. Odgovora nikada, nikada nisam dobio. Da bih bio  siguran da je molba uredno  zaprimana, pisao sam i s povratnicom. Na povratnici je  bio ispravno otisnut crveni  pečat što je značilo da je  netko uredno zaprimao pisma. Nakon posmrtnih govora  nitko se nikada nije zanimao  za život familije „najboljeg  radnika”. Da bih mogao  pohađati studij morao sam uz  mjenično jamstvo dignuti  studentski kredit i uredno ga  vraćati.
Što se tiče mladića koji je  izazvao udes, donijeli smo  odluku da nikakvu tužbu  nećemo podizati. Namjera  nije bila. Nepažnja, u svakom  slučaju. Mladić je prije nekoliko dana od udesa želio  biti na našoj fešti. Zlo se  dogodilo nama. Ako sud zatvori njega, izgubljen je još  jedan život. Krivnju udesa i  ovaj križ on će ionako nositi  čitav život. Tako, zbog naše  uviđajnosti, ovaj slučaj nije  bio tema sudskoga kaznenog  postupka.
Na kraju, zapamti sine Ivane! U životu ćeš slušati brojne govore u različitim okolnostima. Nikada ne vjeruj govornicima čiji govori dolaze s  vrha jezika i iz strogo profesionalno – protokolarnih  razloga. Vjeruj samo govorima koji izviru iz srca, onima  kada uz drhtavi glas potekne i  po koja suza iz oka.