Stiv kra i platija krađu trišanja

Jedina šansa su furešti. Neka dođu, beru, “kradu” i platu kaj i Stiv. Sve turište u trišnjike. To nas jedino more spasti. Nas voćare, a morda i Milanovćevu vladu. El tako?!
Ne vali mi brte ni tičjog mlika, iman svega što čovku triba, al isto ima ništo za čin stalno žudin i što nikad nisan zaboravije. Ni tamo dok sam bija u Meriki ni otkad san se vratija. Podenovo sada u ovo prolitnje vrime. Stalno mi je na pameti  ono ka san sa društvon iz mladih dana, s tebon, Kokijon i Njaron iša krasti trišnje. Ej, to se ne zaboravlja. Nikad! – men će Stipan Ćibarov, kad smo se ovih dana srili isprid stare crkve u Kvartiru.
Otkad se vratija iz Merike, Stiv, kako ga sada zovu, sve šemprije dolazi iz Grada, di ima velki stan, kuću, ristoran… Što kuću, toj vila nad vilan i to na najlipšen mistu u gradu, ciko uz more. Nezna čovk što imade ode, a  kamol tamo u Merik… Puste nekretnine, tvornicu u Detroitu, na tisuće hektara zemlje u Kaliforniji… Skoro kaj uni Niko Morić u Arizoni.
Na sprovodu Špire Jalovača
Danaske je doša na posljednji ispraćaj našeg Špire, najpoluranijeg čovka ne samo u našem mistu neg i cilin Kotarin. Još kaj dečkić bijaj odrišit, seoski mudrijaš bez dlake na jeziku.  Rukostvoran. Znaj svakog vraga pa su mu isprid imena dodali dr. Dotur, a iza imena kadikad Jalovač, kadikat Navrtač. Navrća je lozu, sve vrste voćaka, pitome na divlje kruške, na jednu rašeljku trišnje, maraške, praske, jabuke, šljive, dunje… Jednon je, divanu stariji, deboto  uspija navrnti maslinu na jasen.
Ma kakvi Mičurin, un je za Špiru bija teški amater, niko i nemrve.
 Špiro je jalovje i male gudinće i neriste, utuca ovnove i bikove, škopija kunje i tovare. Čak i pivce… Zna je svakog đavla. Jedino se u pulitku nikad nije pača. Dotur Špiro Navrtač Jalovač je bija zakon pa nije čudno što mu je na sprovod došlo veliko i malo iz našeg i susjednih sela, a svećenik održa najlipšu misu nego ikome dosad.
Je, al etot štoj život. Danas jesi sutra ko zna disi, govori Stiv dok se oko nas okupljaju ljudi. Rekab niko da dolare dili, a mi divanimo o običnim, svakidašnjin stvarin i dogođajim. Najviše o krađi trišanja. E, nije to bila zajebancija, zbori Pajdo, spremal smo se ki daj Oluja. Pratlo se kad je ko u polju, planiralo, izviđalo, stražarlo. Vodlo računa o svakon detalju. Na primjerku, kad bi iša brati Živko stričov bi uvik oblačje crljenu majcu. Ma sve po peesu, ali isto bi kokod najeba. Dok je biža Goci su jednon ostale gaće na plotu, Radu je did Mile istuka škiceton, Kiću ugriza susidov pas, a Šebo škuga nogu. Pokojni Grgo nas gađa s puškon nabijenon soli… Bilo je svakakvijeh doživljaja, lipih i ružnih. Al uzbuđenje neopisivo, el tako ljudi, dobacuje Gare Stojanov zvani Bikan.
Da nedljeti, potvrdno će i Jole Kudrović, a unda je rič opet uzeja Stipan Stiv Ćibarov.
Mulci kršu grane
Iman blizu sedamdeset, ma kad vidin trišnju kaj da mi je sedan. Probudi se dečkić u meni, divani Stipe. Puten je, veli, cilo vrime okrića glavu za stablima trišanja u dvorištima kuća. Da san naiša na koju da nije u dvorištu popejab se na nju i ija ka da san uteka iz gladi.
Nikidan je sa profešuron Gabon, vozeći prima ulasku na autoput Zadar 2, naglo zakočje kad je uz cestu kod Zemunika Gornjeg, vidje čovka di prodaje trišnje. Platću ti duplo, al daj da uđemo u voćnjak i sami uberemo. Nije tija ni čut. Ne zamirte, al u voćnjak više nedan nikome, ispratija nas je bez objašnjenja. Sigurno je ima neugodna iskustva. Kad bi pustija nas mora bi i druge, a danas ima svavkovog vraga. E moj Stiv, ne kradu se više trišnje kaj nikad. Sad mulci kršu grane, šuru lišće, činu štetu svake vrste. Poberu pa prodaju na pijacan u Gradu. Lani su lupeži u jednon našen mistu čovku otpilali 10-ak cabala, ukrcali u kamijun i nigdi prodali. I plod i drvo. Čovik prijavije puliciji i kako unda tako i danas – nikom ništa.
Krađa u Vraninom trišnjiku
Rič po rič i društvo se pomalo počelo razlazti. Svak svojoj kući, za svojin poslom. Zadnji ostadošmo Stiv, Koki i ja. Al etot i malog Ćupe, sinovca od pobratma Gašpara. Jebeš ti tu priču učo, ajmo mi u trišnje Vrane Ivićovog.  Od stajanja nema ništa. Evo, mali Ćupo će dražat stražu, pridoži Stiv.
Oćeš daćut 200 dolori?!
Oću, spremno će Ćupo, samo najprije iđen vidti dije šjor Vrane.
Pur nije ugoda, njegove su trišnje najbolje u cilon kraju. Durače, reče Ćupo, i odleti ki da ga svi vrazi nose. Čin izvidim eto me nazad. Nije prošlo ni desetak minuta, evo Ćupe. Maše rukan, javlja: Zrak je čist. Vrane na taraci, sija večerat sira i cili kumpira. Ajmo. U trišnjiku 100 stabala u punom rodu. Jesu ispucale od puste kišurne, al isto dobre. Neškropljene. Mažemo sa  špicama i bez nji, Stiv strahuje hoće li grane izdražati njegovi 110 kila, hoće li ko trevti i kad će Ćupo reagirati. I, tako, nakon uru vrimena pustih uzbuđenja, začu se žvižduk. Bište, bište, eto Vrane. Bište amo, viče Ćupo. Diko, samo smo štrapnuli, sišli i krenuli putem od trišnjika prema selu. Kad, evot gospodara Vrane Ivićovog: – Dobra večer, ljudi.
Bog da.
E Stipane, otkad te nisan vidja. Ajde diste krenli, ajmo iđen ubrati zeru trišanja. Ajmo zajno, zove nas Vrane, i ne krije da bi posebno želije počastiti Stiva. Ako se i ne dinjaš isti evo nusi ženi i unučadin, kaže Vrane, pružajući mu punu najlonsku vrićcu tek ubranih trišanja.
Stiv posegne za takujinom.
A, ne, ne dolazi u obzir. Nikako! – odrišito će Vrane. Ganut, Stiv se nije prista zafaljivati.. Kao, nismo za danas  itd. Ovako ništo nije mislije doživti. Krađu po starinski, uzbuđenje ako ko naiđe i na kraju darivanje u znak poštovanja. Skoro kaj u našoj pretvorbi i privatizaciji.
Ma što 200, dabi ja za ovo 20.000 dolori, reče nam Stiv na rastanku.
 Možda nikad i neće saznati da je mali Ćupo i ovaj put odigra vrhunski dupli pas. Sve dogovorje s Vranon. Podilli dolore napolak i – mirna Bosna. Samo daje vako svaki dan. Računca: nji tri pojli su uvr glave svaki po dva kila. Znači ukupno šest kg. Plus četri kila štoj Vrane da Stivu u vrićci, toj sveukupno 10 kila. Za 10 kila 100 dolori, ne računajuć uni sto Ćupini. Svaki kil preračunato plaćen je po 60 kuna. Ajmo dalje. Vrane ima ukupno 100 stabala. Na svakoj u prosjeku po 40 kg. 100×40, znači oko 4000 kg jednakoj  240 iljada kuna. Pravo bogastvo. I ne moraš plaćat berače, a toj najveći trošak, divani Vrane. Bilob bog bogova, al stvarnost je drugovačija. Gruba.  Otkupna cina 15 kuna i kad odbiješ troškove berbe i druge troškove ostanet nit 10 posto, a i manje.
Furešti, marčapija i miss kradljivica
Kad san ovu priču pripovida u Gradu isprid Lovre naiša je unaj kapo od vodiča, činimse Marčna.
Bravo, veli, sjajna ideja. Sutra ću povesti turište kod Vrane. Nek “kradu”, idu i platu. Isto kaj Stiv. Bitan je doživljaj. Svi volu pustlovinu i marčapiju, kaže Marčina i ode po furešte. Izabraće i miss, najlipšu kradjivcu trišanja. Imaće se s čin zabavljati, nebojse. U našin kotarin ima 30 iljada stabala u punom rodu, a najteže ih je pobrati i prodati. Nadničari berači, i to na crno, tražu po 300 kuna dnevno plus rana, ma, ne uberu nit po 200 kila. Vrag to more platit. Dok šverceri i otkupljivači plaćaju jedva 15 kuna po kilu.
Jedina šansa su furešti, poručuje Vrane. Neka dođu, beru, “kradu” i platu kaj i Stiv. Sve turište u trišnjike. To nas jedino more spasti. Nas voćare, a morda i Milanovćevu vladu. El tako?!