Santul ti vridi atrole ‘Merika

Pasali su Mare bali, unjitanto bi reka pokojni Đakomo barkarijol, Bog mu da pokoj i sve.
Izbori (šic?!)
Bili su bali, bile su fešte i feštice.
Imat ćemo mi još neradnih dana, e, a više nego radnih. Birat ćemo, od misnog odbora do crkvenog, kućnog savita, dobrih ljudi u selu, kapu od zoga za buće, sakristana…
Dok bude sira i pršuta, gradela, tripica, đigerice ala venecijana Zadar neće stati, Zadar ide (?!) u promine.
Ovi, nećemo sad livo, desno pa u rikverc. Dignut idro pa u krmu, jerbo za jedrit punim jedrima triba pinezi. Dužnomu, raspikući nitko ne nazdravi, ni faljen Bog!
Va-ben! Mola ća što fila na burzi rada kreši lela-leva, strpljenje poštovani svite do prvog srpnja, pa kad nam Evropa otvori portu – ‘ti ‘Susa, pinezi ka sabuna. Al’ ćemo feštat, devizno.
Ovo bilježeno gori reka je, i to prid svidocima, šjor Toni na Četr’ kantuna u pasanu sridu oko devet uri i dožunta: – Ove riči nimaju državnu obnigaciju, perke nisu rečene ispod ure na P’jaci de šinjor.
 Da, di ćemo na marendu, ka službeno pita Ivan.
– Nigdi! – u tren će Toni. – Neka nas po’ ure ovdi, na Četr’ kantuna. Pari mi se da iz ove butige ćutin friški kruv pečeni na drva, panin, “zadarski kolač”, baškotin… Puše li bura, jugo, maestral, učiniš fermo, a ono cili Grad u miomirisu. Odlomiš po’ štruce, pa dvi fete mortadele… Booožeee! Di si Ameriko?
– Nikad mi ni mati došla z Grada brez štruce, dvi kruha. Nikad brez desetak “kolača” vezanih na špagu, da ti neću, naći… Ajme, ti san reći velu beštimu, a “kolači” paru na špagi ka krunica. Ma, ča krunica? Čuješ glasi: Očenaš, Zdravo Marijo i Slava Ocu. Ovo san reka ja, Ivan od školja, i evala ti u rič ča si reka Toni. Da kruh brez kvasca, brez da ti ga mati misi o po’ zore. Pa naloži peć…
– Stan’! – zapovidno će Jere. – ‘Bemti ja letriku, i plin i naftu, iiii… I, ja se sićan kad bi ka dite držeći se materi za vuštan pasa Četr’ kantuna. Je! Kupila bi mi mati desetak “kolača”, pa ih zavisi sirotica moja za gredu, ležiš na kavaletu, pa ih gledaš, brojiš, jerbo oti “kolači” bili su samo za likariju. Ali naša peka od Kotara ravna i dan-danas nima premca. Oš pogaču? Oš pivca, oš prisnac?
Krumpir ti peka izokrene u biserje. ‘Enti Jere sve di nima žerave, di kruv ne ćapa zeru luga, pa kad ga zeru oprašiš, poljubiš bukaru, zazvoni ti u uvu…
I dok Toni, Ivan i Jere držu pripovid o pasanom vrimenu od kruha, panina, “kolača”, dok Jeri zacrveni obraz na rič – peka, eto ti Luca, Kate i Karmela stupaju ka tri soldata. Vesele, razdragane držeći kornet, ovi, sladoled, ližu, jezik im pari… Ne smin reći.  
– Oli vas je častila nika stranka đelatima, an nesmode? – pita u sav glas Toni.
– Jašta! Duvaj ti, ovi, vi šjor Toni nami u gujcu. – direkt će u brk Luce.
– Gracije šjora Luce.
– Paaa, oviiii… Toni, oli ti ne parimo na velu gospodu, na š’jore od Kalelarge? Ja sladoled stračatela, Kate pistačo, a Karmela kinder jaje.
– Fakat je. Gospe mi, parite na najveću gospodu na svitu. Eee, drage vi, jadan ti je i poveri omo koji kupuje đelat na kredit, na tri rate. Nego, nami triba iskati kumove. Santul ti je na teri Balkanika ka ‘Merika.
– I Luce i Kate i Karmela zinule u čudu.
– Čudite se ka, da prostiš, buzdi. Ka da ste pale s neba, – umno će Jere. – Pa bogara van sveta, neton se minja vlast, minjaju se i kumovi. Diš’ brez kuma? Diš prid oltar sa goljom? Brez santula u općinu? Na sud? Kako ćeš prid pulicijun, pripostavka, kuš bižat a nisi se veza pojasom u karu, e, a nisi ni položija kočijaški ispit?   – Jere! Dragi moj mužu Jerkane. Bože dragi, a jesi mi ga dalekovidan. Veli, veli su puti naši posuti cvićem.
šoto škrito
šjor Vice od butige Kalelarge