Ovi grad merita više pisme

(Ovaj zapis odnosi se isključivo na zadarski poluotok. Na tri i po’ „postaje”.)
Pasanu subotu proša san Narodnim trgom, tukla je ura i po’ sa zvonika Gradske straže.
Ispod tende kafe Sunturista piva, ajmo reći, klapa. Desetak fetivih Zadrana. Piva propju za dušu, malo depju od šoto-voče.
Stojin između štekata i guštan.
Da je toga zeru više, jerbo ovi Grad to merita, reka san sebi.
A sad …(?!)
Na zadnji dan stare godine, oko desete ure na večer, a budući da stanujem na Kalelargi špuntala me buka, može i tamburanje i naša se na Narodnom trgu.
Da biža! E, triba to izdržat.
Reka mi je jedan znanac:
– Diš’ bez bumbaka u ušima, pločnik čini pokoru a’troke da je u purgatorju.
Naša san se isprid sv. Šime, pa hodom do trga Petra Zoranića, do trga Pet bunara. Rekli bi trezveni: Oti mir, tišina, lipota, i ljudi moji za nevirovat, čuješ sve te gracije božje, ćutiš svaki bunar, ćutiš divojku zorun kako grabi vodu, nosi na glavi kabal za žednu čeljad, i piva, a nebom reflektor iz đardani Kraljice Jelene daruje ti otetu lipost i kripost.
I kontan: ovdje, prebiren u tintari korak uz korak, ovdi se stvara scenarij za veselice puka Zadra grada. Za po’ svita zemaljske balote.
Proša san priko Četiri kantuna do Varoši. Gnjeta svita, od mladeži. Buka, za reći pravicu, malo snošnija.
Mladost po kaletama Grada u điru, brez đira.
Treća štacija – kampanel sv. Stošije.
Koliko je lipši kampanel bez onog polu-čadora. Maa, mola ća. Sve isto. I trumbete, i decibeli. Svit u điru, ka ne badaje.
Govorin nako, u po’ glasa san sebi: Nigdi valcera, nigdi tango-argentino, svinga, tarantele, polke, rašpe… Nigdi glasa u pivanju puka.
„Šjor,” čujem glas iza leđa. „Šjor, barba, vi ste rebambili. Pasalo je vaše vrime.”
Okrenem se, vidin znano čeljade.
„Je! Imaš pravo. Godine i ove trumbete ne idu šoto-braco.”
Mučimo oba.
„Voldir, di smo?” pitan, nako, na moti, jedva se čujemo.
„Prvo i prvo, tribalo bi van, da ste jedno, četrdeset godina mlađi. Drugo, da ste visine oko metar i devedeset, težine do kvintala, a ne pićo. Ka mali od kužine. Temparement? Toga van ne fali, ma u ovom vrimenu možete samo nagaziti na ruzinavu brukvu.”
„Ne razumin,”
„Sve vi razumite, ma malamente. Vaš scenarij za ove rabote – mački na rep. Tempi pasati.”
„Reka san vam da ne razumin ča oćete reć?”
„Oli van ove večerašnje dežgracije ne govoru ništa. Paaa, oviii… Nema sile koja tu išta može. Jedinu lipotu noćašnje noći za siromahe ovoga grada, a to je iluminacija, rokete, baluni, da puk sa svoje ponistre gušta u vatrometu, i to je ošlo varamengo. Papila maca.”
Onda smo krenuli Kalelargom.
Do pokojne kafe- Central.
Do četvrtog trumbetanja.
Poša san doma, pa sve kontan: Foša?! Foša?! Forum?! Trg, riva, cili grad – pozornica. Bože dragi!
Pasa je Božić i Nova godina i sveta Tri kralja, i Karneval će pasati i maškare, i kolede brez domaće riči, nako, štraloćo. E, a i vira nan je oplemenila najlipše narodne običaje na svitu, a mi?!
Šoto-škrito