Kalelarga

Žurnim korakom ka da je zračna uzbuna ide kaletom Ivan, a za njim žena mu Kate. Ulizu oba u konobu Paklenica. Po dogovoru tamo ih čeka škvadra: Jere i Luce, Toni i Karmela.
Devet je i po’ uri. Vrime od marende.
– Eee, neće! – viče u beštimi Ivan. – Njanci metar od moje intrade, ni didova stara kuća, ni gajeta, njanci jedan stup masline, kamenica, ni…- I udari šakom po stolu, a ono ti ‘Susa, bićerini i žmuli čine rebat ka da je tera-moto.
– Za Boga sveta Ivane, ne čini komediju. Ovoliko svita, a ti oli u kope, oli u špade, – umirujuće će Kate.
Posluša Ivan Katu. – Va ben! Za cili stol piće. Ivan, od pokojnoga Ivana od toga i toga školja čini regulu.
I bi mir u posluhu Ivana.
– Skužajte svi koliki u konobi. Ti bi van reći dvi, tri riči, napast da sprtin, brime olakšan, E, jel’ tako moja Kate?
– Ala, neka Ivane. Kalaj piz i sebi i meni.
– Bravo draga moja Kate. Zafaljivan. E, ja i moja Kate imamo doli na školju, ono, e čuli ste: i kuće, konobe, i staru didovu kuću, intradu, gajetu… I sina Ivana, u navigaciji, i unuka Marina i nevestu Bernardu na Brodarici. Nevista (?!) Da bi nokti polomila branjem maslina i da joj jutarnja rosa kvari ten, ‘bemti… Ajme dežgracije! Unuk Marin završi gimnaziju za pet, sve na diku dida Ivana. I za sve mi je Marin.
 I ribar, težak, navigamo u gajeti na idro a moj Marin na timunu, pa kad zakantamo ‘Suse bože, a more nosi naše pivanje… I vavik, lipo u dogovoru. Oće, i bašta, moj Marin u Zagreb studirat za likara.
– Ja i moja Kate: Sve naše, od pinezi, intrada, i kamenica puna maslinova ulja, sve za našeg študenta. Likar od medicine u nekad najsiromašnijoj kući na školju. Vavik po žurnatah. Ruku na zboru dviza san po zapovidi i motu od Boga odabranih, da ti… E, neću u beštimu. Dali prisegu ja Ivan i Kate, ka da smo soldati, e, ovi, za studije našeg unuka Marina.
– Ni čut’ mu mati, š’jora Bernardica.
– Prodati staru didovu kuću, prodati, maslinik, gajetu i kupiti u Kalelargi lokal. Moj Marin na kurs, ovo, za voditelja privatnog-ugostiteljskog biznisa. I trgujemo samo picama i sladoledom…, sve nam, tako u rič, prid po’ ure u gubicu meni i Kati naša veleslavna Bernardica, jeben joj biznis i đelati u škartocu.
– Prodaj, ti moja lipa i šesna nevisto svoj BNV. Novi, lipi, ganjc. Muž ti naviga, a ti u đir do Zagreba, do Venecije, često i u Međugorje na odrišenje griha…
– Maaarš!
I još doda, ka umno: – Pult automatik na botune, na daljinsko upravljanje. Čin uzmeš škartoc a ono mužika na mod sladoleda. Đelati: Cerimanja, mekrose, bon-vito, kuki, tiramisu, furesta nera, kaligero, denti bianki, stračikato… I još desetak. Biraš imena. Moš’ i stranački sladoled, moš’ bodulski, vlaški…
– Moš’ dati i popust ako vrati čovik škartoc, upadan u rič dragoj nevisti.
– Svekre dragi, ti ka zajebavaš. Doći ćeš ti i moja svekrva i na đelat i na picu kad dođete gladni i žedni od otoka. Oli se ne znamo štovani boduli, an? Lijepo, umotam vam picu u škartoc, darujem vam i sok po želji i vi, dragi moji na Muraj. Vi i golubi…
– I muhe, gušterice, miši…, nabrajan društvo.
– Za rođendan bilo koga od tvoje klape, dragi svekre, darujem picu: kvatro stađone. Odabir stađona po želji.
– Kvatro stađone, an nevisto? A, koji je tvoj stađon na otoku di si se udala, an šjora Bernarda? Dovedeš društvo u svakom stađonu, i ala Kate i Ivane. Sici, riži, lovi ribe. Dođeš nas slikati kako beremo masline. Bravo. Evala!
– A, vi društvo! Svi, još jenu turu na konto Ivana i Kate.
– I kunen van se, naš unuk Marin bi’ će ono ča on hoće. Likar.
Šoto – škrito
Šjor Vice od butige Kalelarge