Marinova aleja

Srili smo se, ka po nikon dogovoru, nasrid mosta. Ja, pripostavimo, ka šjor Toni i moja bolja polovica Karmela, sa druge bande moj kumpanjo Jere i njegova Luce. Kapitali su ka dva štrguna i Ivan sa svojom Katom. U šestero.
I čudo i mikarul. Jere sav infašan. Zapravo, liva ruka od ramena do šake u gipsu.
„Olala! Dižemo bodovi za invalidninu. Pa puste privilegije: od likarije do munture, besplatnog prevoza, toplice i zimske i litnje, ne plaćamo porez na agrar, usvojimo rođenog unuka…”
Trgnula me Karmela. „Sram te bilo Toni, čovik u gispu a ti u pizdarije.”
„Skužaj Jere. Znaš i san, u vrimenu bure i nevere, referenduma i štrajka, rebaltun nas čeka iza kantuna, pa…”
„Kuco!”, oštro će Jere. „Pravac, azimut ‘Malo misto’. Marenda po izboru!”
Došli, marendali, piće na stolu i Jere ti otvori ‘kanelu’.
„Prošli ponediljak, u pet i po’ uri partili ti mi, ovi, ja i moja Luce u Grad do likara. Kiša, bura, škuro ki u rogu, a do autobusa dobrih sedan, osan stotina metara po takozvanoj ‘Marinovoj aleji’. Tres Jere u bužu, lokvu, liva ruka…”
Refali piće. Jere drži rič.
„Priča mi ćaća, u Drugon svitskon ratu partizanski kuriri vaik su držali pravac: od mora ka Bukovici i obrnuto drito uz našu kuću. Noću, ako ih zahvati zora u ilegalu do smrknuća. Maskira ih ćaća, ne bi to ni đava. Glavni kurir pritstavija se imenom – Marin. Prid kraj rata nima više Marina. Pitali mi njegove drugare, ovi muču. Došla ‘obnova’ i moj ti ćaća, a kako bi mu se učinija put od kuće do ceste, priča, izvintaje, dodaje, čini legendu od kurira Marina. Učinilo moje selo desetak radnih akcija, nako, poravnalo šljunkom buže, obiližili kamenom put, zna se: fešta! Puste bandire, borbene pisme i sinjali tabelom: „Marinova aleja.”
„Vrime čini svoje. Razrovali kari, bura, kiša…Lokva do lokve, rupa do rupe. Doša Sedmi kongres partije, triba za oti dan renovat aleju, ime je to, drugari moji, priskrbi ti moj ćaća, eee, država dala kari i kari cimenta i sabuna, selo znojave lopate, capuni, i pismu udarničku darovalo selo. I pečenih brava, vina, kruva, i pineza, jel’ pošteno? Jope fešta.””
„I privari nas oni, oni… E, vragu brige. Tanji sloj od betona neg kartefina za umotat cigar duvana.”
„Krpaj, zakrpa do zakrpe, buža do buže, svak obećava i elektriku do ceste, a ti Jere ol’ feral u ruku, ol lampadinu, ol šteriku po bonaci. Ne znaš ko će te prije dešvat. Oće l’ te vuk, lisica, lupež? Blago onom koga deštriga lokva.”
„I doša ti ovi, e nami nezvani rat, ne bilo ga, i onoga ko nam ga zakuva, da mu jeben, a štaš psovati svete rad pogrde. “
„Kažu: razrova „Marinovu aleju” – tenk.”
„Nije ima šta razrovati tenk, odvrati njih stotina.”
„Naše je, kakvo je. Tenk je državni, država mora obnovit Marinovu aleju, i bašta, kontraje njih nekolicina, kažu zli jezici, oni koji imaju agrar uz aleju.”
„A čiji tenk?, pita oni Grujo, oni, gori od vražje napasti.”
„Ko će noću pripoznat čiji je tenk, an ti kopile od čovika? E, ti Grujo lupežu i sve. Nem’reš ni usrid dana, maskirano je to, pizdune a ne čovik, e, ti Grujo, ćoro, viče goropadno razbišnjena skupina.”
„Neka digne ruku ko će biti za svidoka prid državnoj komisiji, pita Jole.”
„Za što? Oće l’ bit fešta? jope njih, nekoliko. Skoro svi.”
„Za tenk!”, to san ja, nako…
„Zajebavaš Jere,” jopet će Jole.
„Bravo Jole. Jes’ da si mi rod, ma si i magarac. Iz moje kuće do ceste, rečeno: Marinovom alejom niko ne hoda na samo. U dvoje, u troje, a oni koji preživi pad u bužu, u lokvu, još nam samo falu mine, e, oti da aviza ukućane.”
„I tako van Jere u gipsu, drugari moji. Sutra će, ne daj Bože, moja Luce, preksutra tenk…”
Šoto-škrito
Šjor Vice od butige Kalelarge