Prvi put s ćaćom na miniranje jazbina

Sine Ivane, ne zaboravi da je Krneza imala FOGINA, minera Kuzmana Lazanju. Stručnjaka za mine. Ljudinu. Šaljivdžiju. Što se tiče eksploziva, on je uglavnom sve nas u Krnezi podučio. I zato u Krnezi nitko nije stradao
Kada smo se skrili u pudaricu prolomi se ponovno jaka eksplozija. Puno jača od ćaćine. Jeka se prenese po svim brdima. Provjeravamo. Od jazbine ni traga

Za dvadesetak dana poći ću u prvi razred osnovne škole. Kamara u kojoj smo spavali imala je dva ormara. Obični dvokrilni ormari. Pri dnu su imali škanciju na izvlačenje. Više mjeseci mi se u glavi vrti čudno pitanje. Zašto škancija jednog ormara ima kukicu i može se lakoćom izvlačiti? U njoj su bile cipele, čarape, patina i druge sitnjarije. Škancija drugog ormara nije imala kukicu. Kukica je odstranjena. Na mjestu kukice bila je rupica. Krevet na kojem smo spavali brat i ja bio je nasuprot ormaru sa škancijom bez kukice. Prije negoli bih zaspao i ujutro kada bih se probudio pogled mi je bio usmjeren baš na tu škanciju. Progonila me je misao, što je u toj škanciji i zašto se ne koristi?
Zagonetna škancija
Jednoga jutra odlučio sam saznati istinu o njoj. Tek što sam se probudio, brzo sam ustao i onako u piđami, pružio se na pod. Podvukao sam ruke ispod škancije s namjerom da je malo podignem prema gore i povučem prema sebi. Ni slučajno. Ne ide! Imam osjećaj da je puna tereta. Smislio sam plan. Naći ću brukvu desetku i pokušati uvući u rupicu glavu od brukve. Brukvu sam brzo pronašao. Uvukao sam unutra glavu brukve, malo sam je podigao prema gore da zakači dio daske. Kada sam počeo vući, ne ide. Klizi mi iz ruke. Zaključujem, unutar je nešto teško. Brukvu sam izvadio i prosudio da bi dobro bilo da joj na kraju napravim neku kuku u koju se može umetnuti komad daske. Zatim sam brukvu stavio u brtvu od prozora na kojem je nekada bila škura. Udario sam nekoliko puta čekićem i brukva se smotala. Našao sam prikladni komadić drveta. Glavu brukve uvukao sam u rupicu od škancije, uzeo sam još jednu brukvu i ugurao je ispod već stavljene brukve, tako da je glava brukve zakačena za dasku da se ne isklizne. Sjeo sam na pod. Raširio noge. U savinuti dio brukve stavio sam komad daščice i počeo vući. Izvukao sam je nešto više od pola. Više nisam ni mogao jer sam iz sjedećeg položaja došao u ležeći. Klekao sam pored škancije i gledam nešto zagonetno. Jedan dio škancije je ispunjen s velikim brojem pakovanja. Po izgledu kao neko od brašna nabijeno okruglo pakovanje. Po profilu sliči na komade od trstike. Papir u koji su zamotani izgleda masno. Na papiru nešto piše. Ne znam čitati. Odmotao sam jedan paketić i gledam. Neki crni prah. Nešto deblje od olovke, a upola kraće, posloženo je u nekoliko paketića. Od metala je. Na kraju škancije jedan dobar smotuljak nekog crnog konopca. Ne znam što je niti zašto služi sve ovo. Donio sam škare od loze i otkinuo jedan komad od crnog konopa. Kako je vatra gorila na kominu stavio sam komadić u vatru. Konop je brzo izgarao i širio se neki čudni miris. Kada se je izgaranje približilo drugom kraju odjednom je nešto ispuhnulo i izbacilo bezbroj iskrica. Interesantno! Izrezao sam još nekoliko komadića i ponovio. Podijelio sam i drugoj djeci. Počeli smo se nadmetati čiji komad konopca će ispuhnuti više iskrica. Kužina se brzo napunila dimom. Čudni miris se širio i izvan kužine. U kuću je ušla strina Manda. Zabrinuto pita: „Od čega ovaj miris? Ko vam je dao korde? Nije se time igrati! Otkuda vam to?” Dečki rekoše: „Dao nam je Jure!”. 
„Jadan ne bio, ne smije se time igrati! Gdje si to našao?
„Našao sam u škanciji od našega ormara”. „Od tebe se ne može ništa sakriti!”. Poslije je u kuću došao ćaća. Strina mu je odmah prenijela što je saznala. On mi je rekao: „To nije za igru. Navečer ću ti ja pokazati kako se time rukuje i koliko je to opasno”.
Štetočina jazo
Prije dva dana ćaća i ja napravili smo u vinogradu pod Matakovim brigom pudaricu. Dvadesetak dana spavat ćemo u ovoj kućici i čuvati vinograd od jazavca.
Muka hvata svakog seljaka kada se u vinograd navikne dolaziti jazavac. Za jednu noć jazo toliko toga izmrvi i izneredi da ga seljak brzo zamrzi. Noću nije dovoljno samo spavati u vinogradu, već isti treba nekoliko puta obilaziti. Jazo osjeti da je čovjek prisutan i da mu je bolje kloniti se čovjeka.
Pred sam zalazak sunca stigli smo u vinograd. Ćaća je skinuo torbu. Iz nje je izvadio dvije boce od litre. Napunjene su crnim prahom, baš onakvim kakvog sam vidio u škanciji od ormara. Zatim je izvadio crni umotan u smotuljak konop, i dvije naprave nalik cjevčicama. Vidiš, kaže ćaća: „Ovo u bocama je barut. Ovo u smotuljku ti je korda. Neki je zovu štapin ili mića. Ovo poput cigareta je kapsula. Jedan kraj korde utisneš u kapsulu. Dužinu sporogorećeg štapina ostaviš onoliko koliko ti treba otići do zaklona. Kapsulu uroniš u barut. Na vrhu boce ne smije biti otvora. Ona druga pakovanja u škanciji ormara zovu se dinamit ili ćiket”, ispriča on meni sve potanko o barutu.
Nauk krnezarskog minera
Pitam ga: „Od koga si ti to naučio?”, a on će meni: „Il ne znaš da mi u selu imamo pravoga minera. Zovemo ga „Fogin”. Radi se o Kuzmanu Lazanji. On ti o ovim napravama može pričati danima. Sada je miner na Jadranskoj cesti. Krenuo je s miniranjem od Brseča u Istri i sve je izminirao do Starigrada i nastavit će do Dubrovnika. Njegov posao je iznimno rizičan. Minira kroz sela, gradove, svuda kuda cesta prolazi. U ovom poslu toliko je iskusan da nikada nikome nije napravio štetu. Nije u opasnost doveo ničiji život. Posla sa zakonom nije imao. Što se tiče eksploziva, on je uglavnom sve nas u Krnezi podučio. I zato u Krnezi nitko nije stradao, zahvaljujući našem Foginu. Večeras ću ja tebe naučiti pravilnom rukovanju eksplozivom”.
Sine Ivane, ne zaboravi da je Krneza imala minera – Fogina – Kuzmana Lazanju. Stručnjaka za mine. Ljudinu. Šaljivdžiju. Uvijek, kada budeš dolazio na groblje kod Gospe od Sniga, otiđi do njegove vječne kuće i pomoli se za njegovu dušu.
Sunce je zašlo za Vršku kosu. Noć se počela brzo spuštati. Ćaća reče: „Idemo na posao!” Uzeo je bocu s barutom, kapsulu i kordu. Uskom ovčijom stazom kroz gustu mirtu, krenuli smo do jazbine. Put je ćaća osvjetljavao s lampadinom. Ovo je moj prvi susret s jazbinom. Kada smo stigli, ćaća je pored rupe odložio naprave. Sagnuo se u jazbinu i istu pokušava osvijetliti. Tko zna kuda ona sve vodi ispod zemlje i koliko tunelića ima. A je li je on u ovoj ili nekoj drugoj jazbini, tko to zna? Puno ih je brdo. Prvu eksploziju ću ja napraviti, a ti ćeš drugu. Ćaća je odrezao oko metar i pol korde. Jedan kraj je ugurao u kapsulu, a zatim ju je ugurao u bocu napunjenu barutom. „Ovako, ako zapalimo kordu neće doći do razornog efekta jer između korde i grla boce ima zraka. Kako to riješiti?” Ja sliježem ramenima. „Popiški se na zemlju i riješit ćemo problem.” Ćaća je uzeo blata i natiskao između korde i grla boce. Zatim je položio bocu u jazbinu i upaljačem užgao kordu. Ćaća reče: „Ova dužina korde je dovoljna da odemo u pudaricu”. Tek što smo se uvukli u pudaricu, prolomi se strašna eksplozija. Zemlja se zatresla. Jaku detonaciju prenijela su sva brda od Vrsi do Visočani i od Stare Ljubljane do Beretinove glavice. „Sada idemo vidjeti što je ostalo od jazbine. Usput ćemo uzeti i drugu bocu”. Kada smo pregledali. Od jazbine ni traga. Sve sravnjeno sa zemljom. Idemo do druge jazbine. Ona je udaljena svega dvadesetak metara od ove. Tek što smo gustišem došli do druge jazbine, ćaća je rekao; „Sada napravi sve sam”. Uradio sam sve po ćaćinom naputku.
Kada smo se skrili u pudaricu prolomi se ponovno jaka eksplozija. Puno jača od ćaćine. Jeka se prenese po svim brdima. Provjeravamo. Od jazbine ni traga. Što sve litra crnog baruta može napraviti?” Jesi li shvatio da se nije igrati s eksplozivom”. Jesam!
Prvi susret s milicijom
Ujutro, prije negoli je sunce izašlo, ćaća je otišao raditi u polje. Ja sam se probudio kada je sunce već bilo odskočilo iznad Matakovog brda. Pješice kroz polje došao sam kući. Oko deset sati u kuću ulaze dva milicajca. Prvi put ih vidim u kući. Dvije ljudeskare. Odora uredna. Zategnuta. Puna dugmadi od petokraka. Svaki nosi pušku o ramenu. Oko pojasa opasač. Pun metaka. Na opasaču lisice. Pitaju: „Ima li u kući netko od starijih muških?”Odgovorim: „Tu negdje je stric Ivan”. Brzo sam potrčao pronaći strica. On je nešto radio u štali. Kažem mu: „Došla su u kuću dva milicajca”. „Znam, netko je prijavio sinoćnju detonaciju”.
„S kojim dobrom vi Savo i Branko? Uđite u kužinu i raskomodite se. Mande, ureži malo pršuta i počasti ljude”. Ja sam sav uplašen. Sjeo sam ispod prozora od kužine da čujem što će govoriti. Ivane, reče Savo: „Dobili smo prijavu da je Pere sinoć oko devet sati navečer napravio dvije jake detonacije na Matakovom brigu”. „Istina je. Išao je zaplašiti onu beštiju od jazavca. Do sada nam je potamanio oko dvjesto kilograma grožđa. Ako tako nastavi nećemo imati što brati. Trebali bismo ubrati oko dvije tone grožđa.” „Otkud vama eksploziv?, pita milicajac. „Imamo uredne papire za nabavu. Za koji mjesec probijat ćemo cestu do nove kuće. Kamen – sami živac. Bez eksploziva ne ide”. Po slovu zakona došlo je do narušavanja javnog reda i mira – reče službeno Savo.
U strahu sam. Ako ćaća bane u kuću! Oni će mu staviti lisice na ruke i voditi ga u zatvor.
Neću to dopustiti. Ja ću stati ispred njih i vikati: „Vodite mene u zatvor, a ćaću nećete! Ja sam kriv! Ja sam ušao u trag eksplozivu!” Razmišljam, oni su snažni ljudi. Odgurnut će me. Tim činom nisam ništa napravio da pomognem ćaći. Idem vidjeti je li u štali Dorata. Sav ustrašen zagrlio sam je oko vrata. Brzo je osjetila da mi treba njena pomoć.
Kako zaštititi ćaću?
Imam drugi plan. Ako odvedu ćaću ja ću ih pogledom pratiti s prozora. Kada ga dovedu nasred polja, zajahat ću doratu i najbržim galopom krenuti za njima. Poljem će se kretati samo oblak prašine. Kada dođem blizu njih, dat ću joj znak da klizi desetak koraka, tako da oblak prašine bude što veći. A onda će se dignuti na zadnje noge i prednjim nogama raditi poput boksera. Glas pun jeze pustiti će baš onakav kao kada se tuče s nepoznatim konjima; iiiiiiiiiiiiiii… Prizorom ovakve aždaje, napuštaju se i topovi, a kamoli ne obične puške. Reću ću ćaći: „Brzo uzjaši!” I mi ćemo u trenu nestati u oblaku prašine. Milicajci će danima prepričavati što im se dogodilo. Govoriti će: “Iznenada je poljem došao vihor i uzeo im Pereška”. Ne! Ne! Neće on u zatvor. Ja sam kriv.
„Evo vam papir za legalno posjedovanje eksploziva. Molio bih Vas kada prođete pored vinograda da bacite pogled na štetu koju je pričinio jazavac”. „Nema potrebe Ivane. Vjerujemo Vam. Nikakav zapisnik nećemo sastavljati. Radi se o običnom zastrašivanju jazavca. Hvala Vam na marendi!”
I na kraju, zapamti Sine Ivane. Sva djeca su radoznala. Neka više neka manje. Upozorenja pisana za djecu bilo da se radi o lijekovima, eksplozivnim napravama, struji, prometu… striktno treba poštivati. Zlo se brzo i iznenada dogodi: „…Ne sluti mlado jelenče što majka gorom leleče…”.