Ja

Je. Bilo nas je desetak na štekatu zadarskih Orgulja.
Neki sidi, neki u motu vamo-tamo, neki u kratki špancir, pa korak dva livo, desno, đir brez šesta i gušta. Svaki svakomu drži pridiku, mašemo rukama, je bilo je i – roge, i pljucanja, i beštime…
Da brez pulitike?
Kako moru biti ćakule u današnje vrime brez pulitike, a svi brez marende? ‘Ote zbogun!
– Ja, Mikula, od pokojnoga Bartula i pokojne matere Berte, nikad, a iman lipi broj godina življenja – govori u žešćini Mikula – ako san se naša u kumpanjiji sa prešidentom, bilo koje gradacije i stranke, da mu nisan da roge.
– Ja, e. Ja Kuzma, treviti se sa pulicjotom na kaleti a ne prdnuti, učini bi smrtni grih. Ćaća prid milicionerom, dida prid karabinjerom, a pradida pod
Austrougarskom prid žandarom. Ka top mauzer, i biž.
– Ja san sruši Maslenički most – gromko će Bare.
– Aaa, četnici? – mi svi zborno.
– Ja! Ja! Sad smo u Europi, buzdi!
– Ja san pasa ovce, e, pastir, gori po Alanu,- govori Krsto,- i ti ‘Susa Nazaranina, kad eto ti faca, in faca prešident Tuđman i pita me, ovo za tunel, probužat Velebit. Udarin ti ja štapom o zemlju, dohvatin kamen, sinjan ga, i velju: „Tute ti, brajko moj ne duva bura.” I, štaš? Di će ovi poslušat čobanina.
– Ja, Maro od Kampo-kaštelo, nikad se nisan naša u koćeti, najskoli po mrzlini, da mi moja virna družica Rozi nije ugrijala misto. Anke i kušin.
– Ja san istešo od Kampo-kaštelo. Đano, susid Mara, pa pitan: „ Šjor Maro, a da ta koćeta i kušin nije od Crvenog križa, an?”
Da san govno, i rufijan, i šete bandjere, reka mi je Maro, sram ga bilo. I da bi još spava u kašunu na p’jaci da mi moja stranka nije dodilila konobu pokojnoga Kapo-peška.
– Ja san, e, ovdi je iza nas bivši Dom JNA,- tiho će Jadre, – ti sv. Nedilju, kad bi Jadre udarija, ono: Širi kolo, oj širi kolo…, a do mene se vata Dan’ca, do Dan’ce Kaja, pa Mile, Rajko, ma kad nagari uni pukovnik, oni, uni…. Jeben ga ja, ovi… E, aktivan je on još, dašta, đava ga okotija…
– Ja san prvi put u životu na kapiji ove zgrade veza kravatu, e, bivšeg Doma- Dinko će. Posla mi je ćaća iz Amerike priko KER-a. Ne da ući na ples vojnik, a cura, a divojaka, a Dinko u novom veštidu, postoli od ulitime mode, oni, gumi-đonke, košulja amerikano, i biž do đačkog doma po kularinu i vezuj na karauli, da ti stotinu… Neću u grih.
– Ja san jedini iz moga sela, e, od pedeset dice, e ja, Mateo, na ispovidi za prvu svetu pričest reka don Sabastijanu da niman griha. Da, kako to more biti kršćanin bez griha, govori mi kroz onu dasku na buže don Sabastijan. Lipo, reka san ja. Siromah! Gladan, bos, gol. Niman šta ukrasti, niman što omrsit u posnu nedilju, niman se čega preist. I di će beštima u gladna usta. Biži ki đava.
 Nisu mi virovali.
– Ja bi reka – udrija Andrija u litanije .
– Nima večeg griha neg gladnoća. Ti Mateo činija si smrtni grih zato šta nisi ukra. Trpiš glad i drobiš da nisi bija grišan. Tajiš istinu božjem izaslaniku.
– Ja imam doma na selu, šinjel od pokojnog dida, pomalo tajnovito će Šanto, ča mi ga je iz Prvog sviskog rata donio did Lovre.
Mi svi: uuuaaa!
– Ja van dajen časnu rič!
Mi svi još jače: uuuaaa! Da časna rič u ovim vrimenu?
– Moj did Lovre bio je u Prvomu sviskom ratu na froti, na Drini. Austrija kontra Srbije. Rovovi negdi udaljeni svega dvadeset metara. Srbi bez šinjela, ali im dolazi svako jutro friški kruh. Lebac. Mi u šinjelima jedemo cibuk.
I učiniš sinjal: šššššš…. Ovi: ššššš. Puzi Lovre, puzi Jovo, razminiš državno blago i bogastvo, i torna svak u svoju jazbinu.
Tuklo je podne od kampanela sv. Stošije. I od sv. Marije.     
Šoto-škrito

Šjor Vice, od butige Kalelarge