Sedam vlada sam prominija, ali san bija vajik jedan

Bistrog uma i u toj dobi i živopisnih sjećanja, Joso kaže: „Najradosniji sam bija kad sam se ženija a najžalosniji kad je Luca umrla u starosti”. Proživio je sedam država. „Pod Austrijom sam se rodija. Okupirala nas je Italija. Onda se stvorila Jugoslavija. To je prvi rat. A drugi rat. Udrila Italija po drugi put. Pala. Zavlada je Nijemac. Pa partizani zavladali, Nijemca stukli. I ova sedma

Živi se u vremenu kad su mnogi ‘umorni  od života’, no ima ljudi koji vas  susretom nasmiju, ohrabre i  obogate sjećanjem na teže  materijalne prilike i tuđinske  vlasti – preživljene. Darom  Boga, biologije i prirode, postoje ljudi koji su, usprkos stoljetnom bremenu, zadržali osmijeh i vitalnost. Takav je Josip Glavan iz Privlake; dugovječni djed u snazi, osim što  slabije čuje, nedavno je osvanuo u medijima povodom  svog 102. rođendana.
– Vidija san u novinama.  Lipo san osta, kaže. Proslavio  ga je sa sinom Ivanom, nevjestom Danicom i rodbinom u  privlačkom zaselku Mletak.  Među njima je bio i praunuk  Stipe, na kojeg je ponosan;  pokazujući fotografiju s četiri  generacije Glavana, Joso  kaže: „To je Stipica mali. U  zaselak s naše strane, našega  plemena, najprije je on doša,  Stipica”.
 Voli i unuka, Stipinog tatu  Tomislava koji je odvjetnik.  Joso kaže: „Ne može svak biti  sudac”. Sposobna je i njegova  unuka Nataša koja zbog prirode posla putuje svijetom, pa  kaže: „Nataša me zvala iz Japana” (dok ga još nije pogodila zastrašujuća nepogoda). Kad je nevjesta Danica  donijela zemljopisnu kartu,  Joso je pokazao znanje prstom pokazujući gdje su koja  zemlja i kontinent: „Iman  knjigu od cile kugle. Evo di  smo mi… (pokaže Hrvatsku na  karti svijeta). Sve ti ja to znan,  iskusija san. Montevideo,  Kristoforo kad je… Bolje znan  nego ovi što su navigali. Najdalja je gori Rusija. A Australija i Novi Zeland najdalje  doli od nas. Viš ti koliko ćer  Ankica mora zaobaći, iz Australije, kad dođe” kaže Joso.
S emocijom priča o supruzi  Luci koja je umrla u 90. godini. „Oš da ti dan sliku? Doniću je. U donjen kanutnu, ja i  ona zajedno. Napravija san za  na grob. Ja neću sebe da stavin  na grob dok san živ. Vićete,  bili smo mladi” ponosno će  Joso.
O svemu priča detaljno, pa i  kako je upoznao Lucu.
„Ja san deset godina stariji  od nje. Ja i Šime Stošin, mi  smo se rodili u osam dana. Do  26 godina mi nismo rekli divojki oćete za me. On se godinu još kašnje oženija od mene. Ljubuška, naša Dana, Mijatove divojke, Grgine dvi, to  su u jatu one. I one nam se  rugaju, da 26 godina, pa da  smo ostarili, da ne tražimo  curu. A ja kažem ‘Ja bi volija  naći curu, al’ koja nije za udaju’. A kaže Ljubuška ‘Ja ću tebi  kazati koja nije. Tri su. Dvi još  nije niko govorija, Mariji i Luci, nemaju mladoga. A mlađa  doganja ovce u bore. Iden ja  vidit. A u bore se ne smi gonit.  Al oni imaju tote puno zemlje,  pa bi dognali na svoju zemlju,  pa pušti u bore. ‘A znadete li vi  da san ja lugar?’ reka san. A  nisan ja lugar. Ja san doša  Lucu vidit. Sad slušaj komedije! Mlađa se obećala, a starija još nema mladoga. A mate  doznala. Najprvo san razgovara, tobože da san lugar, ali  neću vas tužiti. Kad dođen  drugi put, onda ću vas tužiti.  Doša ja drugi put, ooo, ona…  isto… ona se meni obećala, a  mate u kući, svi protiv nje. Da  smo mi pet braće, da kad se  podilimo da neće imati ništa”,  nostalgično će o upoznavanju  ljubavi života.
Joso je živio u obitelji s  desetero djece, roditelji su  imali ovce, vole. S 19 godina se  ukrcao na brod sabunjar.
„Imali smo puno trsja, da  smo nalazili 50 mira masta.  Moj ćaća bi ljude brija, a oni  mu ne bi platili nego kopali.  Moj did je bija veliki vjernik.  On i jedan Todor. Nikakvo  vrime ih nije spriječilo da iđu u  crkvu. Što je njima partiti od  kuće po kiši, buri, ledu. Zapamćeno je kad su se vraćali iz  crkve, stali su kod Batalaže,  ledilo, bura, brkovi im bili zaleđeni” kaže Joso koji je cijeli  život od Mletka do središta  Privlake više kilometara  pješice išao u crkvu.
 „Ja san putova odovlen u  crkvu, ali priko Rasovice. Mi  imamo ozgor bora njivu, pa  san iša obać njivu, dođete u  selo, di je seoski bunar. Vajik  san radija besplatno za Crkvu,  ja san vajik pri crkvi” kaže  Joso.
 Od mjesečnih 500 kn socijalne pomoći „polak dan za  mise a polak nevisti neka kupi  cukra”. Bistrog uma i u toj  dobi i živopisnih sjećanja, Joso  kaže: „Najradosniji sam bija  kad sam se ženija a najžalosniji kad je Luca umrla u starosti”. Proživio je sedam  država. „Pod Austrijom sam  se rodija. Okupirala nas je  Italija. Onda se stvorila Jugoslavija. To je prvi rat. A  drugi rat. Udrila Italija po  drugi put. Pala. Zavlada je  Nijemac. Pa partizani zavladali, Nijemca stukli. I ova sedma. Sedam vlada sam prominija. Ali ja san bija vajik  jedan. Bilo je dobro gledati  kroz očale, ko ide u crkvu. A ja  san iša stalno. Nisan se boja i  gotovo. Pa što bilo. Zato su me  kašnje mekli za fabricera. Iša  san i na sastanke s popon  rješavati. Dva puta san ruča s  biskupom za istin stolom”, ponosan je Joso. Pomogao je  izgradnju prve privlačke crkve  sv. Vida na kojoj su radili i  njegovi djedovi.
Joso živi sa sinom Ivanom i  nevjestom Danicom koji brinu  o njemu. Ima i dvije kćeri,  šestero unučadi i šestero praunučadi. Poručuje: u životu treba biti pošten! „Tri puta san  naša dosta novaca i vratija san.  Sestri Marka Feralića, udata u  Zankina, muž joj je naviga.  Imala je 15 iljada dinara. A  nije joj vez uvatija bljuzu. Ostala je buža. Iz dućana išla  kući i izgubila novce. A ja  naša. Flik novaca, bez takujina. I njoj iz bljuze ispalo.  Ona iđe ozdola, prid dućanon  jato ljudi, a ja se ferman.  Kažu  ‘Marija, nema ura da si bila u  ovon dućanu’. ‘Nije, druga je  stvar. Sve novaca što imamo u  kući ja san uzela sobom’. A ja  čujen i pomislija, biće svadnja.  A novci u mene u žepu. Ja sam  sobom ‘Kaznit će i mene Bog  ako se oni potuču što nisan na  vrime javija’. A ja ‘Marija!  Dođi vamo. Bi li vo moga tvoj  novac biti? Ona pogleda. ‘A je,  Joso moj, fala ti’” sjeća se  Joso, neumoran u poticaju kako treba biti pošten, pa će:
„Jedanput san naša 6000 dinara. Al ne na glavnom putu  nego u griblji. Ovi šest iljada ja  ću zadržati u žepu dok doznan  ko se tuži. Ili bija furešt ili naj  ko je izgubija, muči da mu  obitelj ne dozna. Poša san na  ispovid u Zadar u crkvu sv.  Mihovila. Kažen popu da san  naša šest iljada dinara, držin ih  dva miseca a niko se ne javlja.  Kažite Vi meni što ću ja š  njima? On mi odgovara. Čovika koji nema kruva, pitaj ga  ima li kruva, ako nema, daj mu  taj novac; ko da si vratija  onom čije je bilo, kad se ne  javlja. Najsiromašniji je bija  ćaća Bože Kršlovića. I kad  smo izašli iz crkve, pitan ‘Imaš  li ti Bože kruva?’. Kaže, do  prekuče je bilo, sad nema.  Kad nemaš, evo ti, šest iljada.  Reka je ‘Ajme, a kolikima cilu  sedmicu radim, pa mi ne daju  toliko’. Pere šurjak je to vidija  i kaže ‘Što si Božu vodija iza  crkve?’. Pa san reka:  „Naša  san novaca pa san mu da. Eto,  kad bi ja kome priča, nek pita  tebe je li istina, Peru za svidoka. Pere se nasmija”.
 Treći put je trgovkinja Josi  vratila zabunom više novca.  „Pazi! Komuna je počela. Ko  se upisa član, dobija je misto.  Iđen ja kupiti dva kila kruva. E  brate moj, 50 din ja njoj dajem. A ona ne pogleda dobro,  njoj se učini da je 500. I meni  vraća ko da je 500, a kruv po  šest dinara, štruca. A tu još tri  ženske. A ja ne znan što su;  komuna počela, kakvu vlast  imaju. Ja pokrija novac i stisa i  stojin. Čudi se i ona što stojin.  Ne govorin ništa. Neću ja da  one znadu, moru je tužiti,  svašta joj napraviti. Kad su  one pošle ća, kažen ‘A što ste  vi učinili?’. ‘Ajme, valja san  vam manje dala’. A ja kažen  ‘Ja san vami da 50 dinara, a vi  namisto 50 izbrojili meni 500’.  Uvatila se za kose i suze joj  skokle. Fala Bogu kad još ima  takvi, rekla je. Vidiš kakvi san  ja s novcin. A dobro smo živili”.
Josina je plaća život s Lucom 70 godina u ljubavi.  „Mladima kažem da brak moraju na vrime čuvati, jer kasno  je sititi se poslije. Ako se sitim  da san mojoj Luci reka ružnu  rič, sad me peče savjest. To  vam je tako. Bog je stvorija  ženu i muža, on je reka ‘Vi ste  jedno tilo. Dvi duše, jedno  tilo’. Ko je moguće vajik živiti  u ljubavi. Ako ja oću vako, ti  tako, onda nema. Jedno drugom popuštati, mir biti. I živiti  u ljubavi. Onda je u redu”.
Joso svaki dan prošeta do  obale; voli ljude, pristojan je  pa susjedu kaže ‘Oprostite ako  smetam’ – ali on bi malo popričao. Sam se brije, maže se  maslinovim uljem i masira rakijom. Uglavnom pije čaj, a za  ručak malo bevande. No njegov je život kao čisto dobro  staro vino, s mirisom dobrote i  plemenite jednostavnosti.