Suzi

Napomena: Ovdje nije riječ o glagolu suziti. Suzi je ime psa.
Vidljivo, naša Suzi je mala, nježna, kućna ljubimica.
I nije beštija. 
More bit da je naša Suzi race čivava (chihuahua), mops, pas za dicu, pinč od Kine  (od kvarat metra, kilo i po’), maltezer, ši-cu, i pitaj nebesa… Di ćeš u svetost radi  klasne razlike? Malo nam je naše nevolje.
I tako san se naša oko desetak uri isprid brze pruge: Zadar – otoci.
Beru se masline, rodilo, darova Svevišnji trudi težački, a vrimena malo, te kiša,  bura, ma i prevelika toplina čini plod zrenju, padanju.
Vidin na rivi isprid našeg broda brze pruge znanca. Advokat sa svojom suprugom,  spremni za ukrcaj. Putuju prijatelju Bodulu, u pomoć branja maslina. 
Ma vidin i čujem neugodu. Advokat iz torbe pokazuje noštromu malog psića. Mali,  lipi, šesni. Obisija uši, ka srami se čuti grubu rič, beštimu.  Razgovor se vodi o putnoj  karti za psića. 
Karta kanta. I pas je putnik.
Kupio advokat kartu za psa.
Doni biljet, pokaza noštromu, krenuli prema salonu, a noštromo zamoli advokata  da psića po brodskoj uredbi mora ostaviti u kavezu za pse.
Ovi izvadi iz torbice psa, rekli smo, zvanog Suzi, veličine uhranjenog štakora bez  repa. 
„Je tucni, je lipi, pomalo i smišni, ma nima druge poštovani gospodine i gospođo,  psić mora u kavez do školja. Takav je propis. Ne može u salon sa putnicima”,  uljudno će noštromo.
„Ali šjor noštromo, kavez je iznad motora, paaa, tooo, buka, vrućina…”
 „Tu san van ja, dragi vi bespomoćan. Ja navigajem cili život. Tuču me i kiše i  nevere, i zima, led, za tri dana navigacije uploviš u tropsku vrućinu, cikloni ti miru  febar, ima dana da ni do koga ne možeš, odnese te kolap ka kartefinu…”
„Molim! Molim! Ipak, ako bi se moglo… Supruga mi je afanala, nima riči. Jel tako  ljubavi? Suzi će do otoka preminuti. Pred tri dana vodili smo je kod veterinara,  psihijatru, dobila je Suzi stres, navalila neka đukela, oće je silovati…I zamislite vi  šjor noštromo. Bezobrazluk! Nasrid ulice. Prostak!”
„Šjor noštromo, Suzi mora radi stresa svakih pola sata, sat, uzimati tablete u  kombinaciji sa razblaženim kozjim mlijekom,” tiho će supruga advokata. 
„ Sve san vas čuja. Sve san vas razumija. Nego, poštovana gospodo dali je ota  đukela, ker, oti pas lutalica šta ga je htio ‘opalt’ vašoj Suzi ista raca sa vašom Suzi?  Mogli ste, jel tako, sa malo milosrđa pustiti đukele da se vicijaju. Jedan šuc, obično  prvi ako je u preši bude promašaj.” Dopizdilo noštromu, a posa čeka.
„Naša Suzi je plemenita, njegovana, odgojena. Ima sve regule živoga bića. I  pelenice dupera, vatirane. Baciti konop na rivu prilikom pristajanja broda, pocjepati  biljet, zatvoriti u gajbu životinju sa svim pedigreom ka da je štakor, tooo, tooo…”,  ljutito će advokat.
„Mooolaaa! Partenca!” pomalo zajebantski će noštromo.
„Ja sam za našu Suzi kupio kartu ka za putnika. Molim! Ima Suzi sva prava biti u  salonu. “
„Karta može – Suzi jok!”
„Sretan van put, šjor noštromo! Bon vijađo!” viče ovi, zove suprugu.
Noštromo je otvorio kavez, ljubazno i strpljivo zamolio advokata da mekne Suzi u  kavez, pokaza na jednu mačku i dva psa u kavezima, ka Suzi će imati ugodno  društvo i putovanje. Brod je mola cime.
U Zadru su ostali Suzi i advokat sa suprugom.
Na rivi, na školju Bodul u Bodulica čekali su brod. I težake. Noštromo je ispriča  ovima sve u rič.
„Doći će oni, svi troje u idući petak. Školj neće uteć.”
Šoto škrito
Šjor Vice od butige Kalelarge.