JA (drugi dan)

Reka bi, ka sve isto i drugi dan kod zadarskih Orgulja.
Ista klapa oko desete ure, bonaca, jebro kad nima marete i orgulje su fermo, kuco. Novost je što svaki od nas traži u limbu sunca svoga sveca zaštitnika. Ka, ovi, ajmo reći, žiranta za kredit.
I u klapi bonaca. Svi smo u uru od marende natašte. Mogli bi u kompletu bezgrišni na pričest.
– Ja, pripostavka, Dinko, sin Amerikanca, prvog povratnika sa brodom Radnik, 1945., bi san jedini u bivšoj FSRJ kapac reći direktno na Komitetu, da je gradnja termo-elektrane na Viru (Puntadura) guba za more, guba i kolura i za kopno i nebo.
– Ja san reka – tiho će Šanto – ako će se ložiti u kaldaje te termo- elektrane karbun od Siverića, moru se sve lanterne na Jadranu pogasiti. Nima više ni sunca, ni noći punog miseca za vike-vikova.
– Ja, a koji bi drugi nego Đani, ka učeni čovik, reka san za elektranu na Viru, da je to ka veri gut. Ribe će uploviti u kuhano more, a nami je: kupit lešo ribu, začinit bodulskim maslinovin uljem, feta kruha, bukara vina, nakriviš kapu i zapivaj. „Oj more duboko…”
– Ja! E, ja Mikula pokojnoga Bartula, da ja nisan čini puste intervencije, za most Privlaka – Vir, most bi bio kraći, niži, a more bez korenta je mrtvo, žabokrečina. I da bi ovi od Komiteta hladili elektranu sa one dvi vele lokve na Viru. Anke, pružili su zborno roge buri, jerbo da bi grijali cili otok zimi. Puk bi čini puste banje, tople kupke od mora, ličili bi po’ Evrope od reume itd. E! Ja san reka, e ja Mikula, reka san jednome generalu, ađutantu General-štaba kad je drža predavanje o koristi nuklearne elektrane na Viru, e reka san mu šćeto-neto: „Ne seri!” Da milicija?! Biža san tri dana priko mora, rika i Velebita.
– Ja san reka onome drugu od Obrovca. Onome… Mola ća. Ja, Mateo od Kampo-kaštelo, da ću prvi kupiti duzinu p’jata od obrovačkog aluminija. I vrčinu, i zvati ga na marendu, na đigericu ala-venecijana iz njihove teće. I ovi je alarmira miliciju. Srića, eee, to je i srića i istoriski trenutak, ono, bija san kad je srušen dimnjak tvornice glinice. Moli san drugove iz Zagreba i Beograda da ne ruše dimnjak, neka nam diči okolinu, podsjeća na budućnost socijalističkog razvitka i napridka. Gospe moja, kad su na svečanom ručku dilili puste diplome, kolajne Zasluge za narod, ordenje, Omladinske radne brigade u švar-lajni, sirena zafišćala odu narodu, onu: …”Da nam živi, živi rad…”, a oni kurbin sin Rade, miner okrene ručicu, dimnjak slomljen na dva dila, pada, pada, pada…pa se neda…mi lijemo gorke suze radi razrovanog okoliša, Obrovca, Jesenica, Maslenice… Srića: janjetina sa ražnja bila je pečena. Da vunj? Pari na staro zlato. Svak je napunija i sebe i torbu ića i pića. Eee, a kuš? Čekala nas doma čeljad u ufanju. 
– Ja! E, Šanto od pokojnog Anselma san reka: Iza ove tirade šjor Matea gren se popišat u more, nima nigdi domaće ni furešto čeljade, ekološki ki bombon u karameli. Kad se oglase Orgulje, voldir finita rabota. Mateo je otresa, zapetija brageše od ribo-materijala, osmotri u guštu kako zadarski otoci počivaju u miru i blaženstvu ‘oša ća.
– Ja Kuzma reka san niki dan i na zboru nazočnog puka kako nikad nisan biža sprid pulicjota. E, i pita san cili puk, kako mogu novine, televizija, radio pričati i slikati maslinik fra Šime. Držu pripovid o nekom zlatu. Bravo, motiku u ruke i kopaj, ka tražiš zlato, a ono kopaš masline. Kako more oni Hrast, e, tako se imenuje ona stranka iz Zagreba, da triba činiti dicu leva, leva, a kruh sve gorčiji? Pa nije učinit dite ka strišat četvorinom špadi na trešetu.
– Ja, Andrija, je da san siromah, ma ako se triba žrtvovat za domovinu kapac sam učiniti, eeeheee! Nima broja, to za dicu. Udiješ, izdiješ, i aj ća.
– Ja, Mateo reka san Andriji: Sram te bilo Luciferu i ka za žuntu mu reka da je bezbožnik, i sve, i rozi, i da kako more činiti dicu za kantuna brez zapisa i potpisa. I da se ne slaže Hrast, demokracija i mulac.
Tuklo je podne od kampanela sv. Stošije, i od sv. Marije.
Šoto-škrito

Šjor Vice od butige Kalelarge