IVAN I RUTA I NJIHOVE MAME

Dobro jutro, mama!« – kaže, protežući se u svom toplom hrvatskom krevetu, sedmogodišnji Ivan, svojoj lijepoj mami Katarini.
»No. No, mio Giovanni. Buon giorno!« smiješeći se odgovori lijepa mama svome krmežljivom sinu.
»Što to govoriš, mama?«
Vidiš, carro mio figlio, od jutros nema više Hrvatske. Nema Banskih dvora, Pantovčaka. Od jutros grande Benito!«
»Mama, šališ se. Ča je danas krneval?«
»Ne šalim se sine. Dobro pitaš, ovdje je uvijek krneval. Koleda je potpaljena, drva kao u priči. Dimi se, dimi!«
»Zašto kažeš grande Benito, mamice?«
»Barbe u Zagrebu su rekle može Za dom!«
»Pa? razbuđeno će sedmogodišnjak.
»To znači sine da smo mi od jutros u Benitovoj Italiji. Hrvatska nam je rekla da nismo njihovi, da smo Benitovi.« – milo će lijepa mama Caterina.
»Ali, mama, pa mi smo u 2020. godini.« – žustro će sin već dobro probuđen.
»Figlio mio, 1941. godina, 2020. godina? Koja razlika? Za dom, nema razlike, jasno? Sada je Benito, kažu barbe u Zagrebu. Jel ti to jasno, Giovanni?
»Jasno mi je nejasno, mama. Kada ćemo posjetiti Rutu?« – nježno će sinčić.
Mama se uzruja. Najviše se je bojala toga pitanja.
»Rutu, kakvu sad Rutu?«
»Što se ljutiš? Rutu, moju prijateljicu iz Dubrovnika.«
»Nema nikakve Rute. Ruta ne postoji. Sanjao si Rutu. Znaš sine, nekada nam se pobrkaju snovi i java, pa ne znamo, sanjamo li ili se to stvarno događa.«
»Znači li to, mama, da sam ja sanjao Hrvatsku? Ili Benita? Što je stvarno?« – sa smiješkom će sin.
Malu Rutu u Dubrovniku mama je požurivala. Ruta se nije mogla odlučiti koje lutke će staviti u kovčeg. Prije sat vremena strogi barbe u crnim odorama rekli su im da uzmu samo najnužnije.
Vlak je polazio za dva sata. Mala Ruta u crvenoj haljinici trči Stradunom za mamom, tatom, bakom i mlađim bratom. Vlak je pištao. Ispuštao je paru. Barbe u crnom nagurale su Rutu i mnogo njih u pretrpan vagon. Treskom su zalupili vratima. Krenuo je vlak. Na peronu je ostala lutka koja je ispala Ruti iz kovčega.